Светосавски завет и савремене идеологије
Средином првог века после Христа, Свети апостол Павле је неуморно мисионарио широм Средоземља и оснивао црквене заједнице по градовима. Међутим, када је једна црквена заједница основана и утемељена, апостолско дело још није било завршено. О томе сведоче посланице које је апостол писао својим црквама допуњавајући оно што је већ поучавао и одговарајући на питања која су му хришћани постављали. Када је у црквеној заједнициКоринту, на пример,дошло до разнихиспада, нереда исукоба током богослужбених окупљања, апостол пише своју посланицу 1. Коринћанима у којој већим делом инсистира на успоствљању реда и поретка у складу са принципима хришћанске вере и црквеним начелима. Он захтева од Коринћана да све што чине бива пристојно/добро организовано и уредно (1Кор 14,40). Тиме се апостол Павле надовезује на библијску идеју уређивања међуљудских односа на основу вере – односа који су по вољи Божијој, а које је у Старом Завету уређивао Закон који је Бог изабраном народу дао преко Мојсија. На овој идеји, сада пак у светлости нове вере у Исуса Христа као Спаситеља света, засноване су и новозаветне уредбе, упутства и савети за живот у Цркви сходно вољи Божјој за све који верују. Сви они чувају се и негују у Цркви вековима, а у Српској православној Цркви живе кроз светосавски завет.
Данас се суочавамо са изазовима које је неопходно размотрити и вредновати кроз светосавско наслеђе које баштинимо. Неопходно је да савремене идеологије које нам се нуде као модели и обрасци живљења у савременом свету испитамо и тестирамо светосавским заветом чији смо наследници. Једино тако ћемо се наћи као мудри мењачи новца који умеју да разликују аутентично од лажног, ма колико то лажно настојало да личи на аутентично, на пример, ма колико политичко позивање на људска права личило на проповед еванђелске љубави.
Савремене идеологије и светоназори имају доста тога заједничког. Ипак, три начела се често понављају и неопходно их је преиспитати на темељу светосавског наслеђа. Готово све савремене идеологије позивају се на 1) разрачунавање с прошлошћу – прошлост треба критички сагледати и предати забораву: једино тако се може ићи даље у будућност. Ослобађање од „очева“ је императив, 2) традиционалне вредности су застареле инехумане. Савременодруштвозахтева дасередефинише породица,на свим пољима ангажује технологија у циљу прогреса и законски уреде односи који су страни предањским вредностима, 3) православна вера се мора „модернизовати“ и „прилагодити“ новим датостима савременог света или се пак, веле други, мора конзервисати, запечатити и чувати нетакнутом од савремених искушења. Ако се загледамо дубље у светосавске завете, наћи ћемо одговоре и путоказе за оријентацију у смутним захтевима савремених идеологија које нам се неретко намећу као исправне, „грађанске“, демократске, модерне и сл. Шта нам, дакле, саопштава светосавско наслеђе у погледу наведених захтева савремених идеологија?
1) Да би промишљао садашњост и гледао у будућност Свети Сава се перманентно обраћао прошлости. Евидентан је његов труд да се православно предање презентује на српском језику и да тековине православља постану суштински део идентитета српског народа. Његова путовања у Јерусалим сведоче колико му је било важно да се надахне на извору. Али, најважнију поуку о томе шта би за нас требало да представља наша прошлост је Житије Светог Симеона из пера Светога Саве. Док савремене идеологије захтевају да се решимо очева, да их елиминишемо да бисмо почели да живимо, фигуре очева проглашавају се за извор свих проблема једне индивидуе и сл., Свети Сава пише Житије свога оца! Наивно је веровати да је он увек и свагда имао идеалан однос са оцем, али без обзира на то: Свети Сава указује највећу почаст своме оцу, састављајући његово Житије и отимајући од заборава лик свога оца. Свети Сава је разумео да без у нас уграђене прошлости нема ни садашњости, ни будућности. Одбацити прошлост, раскоренити се, за Светог Саву није могућност. Он се саморазумева као дубоко укорењен у апостолско, црквено предање и у своју породицу из које потиче. Са Светим Савом, чувајмо успомену на наше очеве и мајке, телесене и духовне, да нам буде добро и да као народ дуго поживимо на земљи, те да населимо небеса.
2) Савремене идеологије по правилу позивају на промене традиоционалног реда и поретка: напуштање традиционалних вредности је нужно да би се изашло у сусрет захтевима савременогдоба, као што су правона самодређивање идентитета, заснивање неконвенционалних продица, право над контролом живота и смрти и сл. Свети Сава је српском народу оставио Крмчију или Номоканон, преузет из византијских извора, али у новој компилацији световних и црквених норми, прилагођеној друштвеном контексту српског народа. Номоканон је први српски правни акт написан на народном језику. Карактеристика Номоканона је да су и световне, грађанске норме христијанизоване и сагледане у светлу црквене вере. За социјалне прилике онога времена Номоканон Светог Саве је био врло напредан, у смислу да је регулација међуљудских односа била, што је више било могуће уконтексту средњевековних друштвених релација, заносвана на еванђелским принципима. У том смислу, Номоканон јесте споменик једног прошлог времена, али и подесетник баштиницима светосавског наслеђа да не одустају од својих отачких вредности, јер то су вредности предањске, црквене и надсве еванађелске, а Еванђеље је човекољубивије од сваког прокламованог људског права овога света.
3) Свети Сава је изговорио у Жичи Беседу о првој вери и позвао да се ове свете речи ставе у срца и у савести душа и пред очи ума, и да се разумеју. Нове идеологије често не показују директну супротстављеност предањској, црквеној вери и етосу, већ позивају на дијалог, позивају на говор о вери у ткзв. јавној сфери, не би ли је тамо разводниле и учиниле слугом неком другом. Такође, често неке нове идеологије, под плаштом црквености и верности предању, желе да ућуткају и сакрију веру од света. Ни један, ни други пут, није пут Светога Саве који нас охрабрује да нашу веру спознамо, усвојимо целим бићем и сведочимо, најпре сопственим животом, а самим тим и пред лицем овога света.
На та три стуба – приврженост оцима, приврженост предањском поретку живота и приврженост православљу – чврсто стоји светосавски завет. Стога, када год слушамо молитву која гласи: „Господе, Боже отаца наших, молимо ти се услиши и помилуј“, сетимо се Светог Саве и апостолско-предањског светосавског завета који нам светли у тами и води нас кроз стихије овога света.
